Али Абдолахи

Али Абдолахи

Али Абдолахи, ирански песник писац и преводилац, рођен је 1968. године у Бирјанду. Објавио је седам збирки поезије и више писаних биографија (Рилке, Гинтер Грас). Превео је преко деведесет књига о књижевности и филозофији. Надахнути преводилац са  немачког језика, преводио је Рилкеа, Ничеа, Брехта, Хајнеа, Хесеа, Кафку, политичког песника Ериха Фрида, Хајнриха Бела, Михаела Кригера, Илму Ракусу, Ериха Кестнера, Михаела Ендеа, Фернанда Песоа, Јаниса Ритсоса, Давида Албахарија и друге. Абдоллахи је објавио збирке древне египатске поезије, древне индијске поезије, савремене јапанске и литванске поезије, којима је допринео детаљним, аналитичким увидом. Писао је песме на немачком језику, од којих су неке недавно објављене у антологији Хеир ист Иран (Сујет Верлаг, Бремен, 2011). Модератор је немачког поетског сајта www.lyrikline.org, за иранско говорно подручје. Пјесме су му превођене на немачки, италијански, мађарски, руски, холандски, енглески, литвански, турски, курдски, јерменски, српски и арапски. Освојио многе стипендије и награде  књижевних институција као што су Гете Институт и Уберсетзерхаус Лоорен (Цирих). Учествовао је на „Поесиефестивалу“ у Берлину. Много пута је одржао читања и предавања у Берлину, Франкфурту, Цириху, Бечу, Келну, Русеу (Бугарска), Вилнусу, Ахмедабаду и Њу Делхију. До своје недавне смене са Државног универзитета Исфахан, Абдоллахи је на немачком језику и књижевности предавао на бројним иранским универзитетима. Данас живи у граду Карај у Ирану, као слободан песник, писац и преводилац.

Сећања на изолованост

Десна ципела ми је отишла на одмор

Нисам ни четвороножац ни двоножац

Читам Ничеа у стању исконског тројства

Ноћу ми улази у сан и каже:

Напосетку, натрљао сам ти бркове!

Телефон је данима на говорној пошти

Поново та крвопија, станодавац!

Чешем табан плетаћом иглом

Ништа добро није стигло с десне стране

Лево је лево

Исцрпљен сам, тако исцрпљен,

уморан од ове трипартитне опозиције:

деснорукост, левоумност, нихилизам

  

Љубавна песма

Кријем твој портрет

у орману без отвора

твоју хаљину

у комоди

Стављам огледало на држач

наопако

Остаци твоје косе

плешу на прозорској дасци

у правцу ветра

у мојој соби

стално стоји

једна празна столица

    

Ветар и дрво

Ветар који дува је исти

Цветови се претварају у трешње

Или крушке или шљиве

Сазревају и падају

А онда је ред на јабуке

Ветар је, међутим, увек исти.

Јутро крај мора

На песку, једна стопа

И једна округла рупа:

Човек са штапом

Дошао да поздрави јутро!

Превод с енглеског језика Лубиша Коцић и Звонимир Костић Палански

Киша и ветар

(Сећање на избеглице, који хрле у Европу)

1.

Јутром се попрскају

сви без изузетка парфемом

и какви пријатни мириси!

Целога дана

мешају се мириси

с поздравом, мржњом и изнемоглошћу!

Увече

међутим почињу

ветрови да хује,

попрскани мирисима парфема

поздравом, мржњом и изнемоглошћу

и брује

ових последњих јесењих дана,

да тврдоглаво лишће

са дрвећа одвуку

и да уплаканости

покопају у долу.

Бучни ветрови

богови су шума

и нису само дошли

да одвуку мирисе жена и лишће.

Дошли су

да казне једно годишње доба,

што њихово царство сматра вечним.

2.

Киша у Фелдафингу

није ми брат,

него супруг ноћи

и није ми сестра,

пре двојник дрвета

и уз тајну сагласност дана

не ставља се на моју страну.

До мушког лименог крова

и до женске долине

сежу му руке једнако

и све полиже.

Изговара ми име

с неким чудним акцентом

и не пита ме одакле самоћа.

На неком античком језику

записује генезу

и под високим дрвећем,

где се диносауруси

опијени гутањем срне заборавности

близу јарка на обронцима планине протежу.

Летаргичне црквене песме

уз пратњу оргуља Бахове арије

Киша у Фелдафингу не престаје

Као ни смрт што нема мира

у Алепу, у Кабулу, у Паризу, у Техерану.

Као ни љубав што не познаје ниједан језик

у Минхену, у Каиру, у Витлејему, у Дамаску

Као ни патња што нема име

у Кобанеу, у Ал-Анбару, у Кундусу, у Бадаксхану

у превоју застрашених дана

Пада киша на мирни лимени кров

На домаће ћутање долине

на љутњу редова Масудове оде

на тачност Кајамове сунчеве године

као и самоћу има она хиљаду својстава

и једну суштину и не оклева

као прашина на мојим књигама у тихом поткровљу

При јединственом пијанству ове кише

никоме не падају на памет имена

у ноћима што тешко пролазе.

Ветар и киша

рођена су браћа самоће,

која се једног дана опет налазе

на некој могућој плажи,

онда пред очима мора плешу заједно

на острву ружа,

попримају облик зелене гитаре

или облик спремне крушке

с погледом на непажњу уста,

из чијег се нејасног акцента

не може открити

име ниједног дрвета.

Пада киша на новинску страницу

на измет пса

на празне флаше

на коришћене женске улошке.

Јуче су неке судбине одлучене,

сутра ће доћи нове избеглице

у ову област.

Она им не зна имена,

али им у непознатом акценту види

чежњу за морем

док леже на зеленом ваљкастом узглављу

3.

Али ти море

не враћа увек

оно што од њега желиш.

И није увек оно

што добијаш од њега

оно што си хтео.

Али увек

мораш

бити вешт играч

и да се не изненадиш ако те

морска звезда

и ветар и сунце

па чак и ти сам себе

надмудриш.

А море је

вешт играч,

стрпљиви противник

у победи и поразу,

који ништа не да се примети.

Увек је ту

и ти си онај

који је некада ту

а некад није

а било када само није ту.

За увек...

4.

Кад трчиш према мору,

буди стрпљив и имај страхопоштовање!

Свако лукавство овде је погрешно

и поклапају се

трикови свих чаробњака

у његовим рукама

и знај:

море има увек отворене руке.

5.

Руке мора

отворене су

за онога

који хоће да плива

за онога,

који има жељу

да проба нови почетак

или за онога,

који жели да умре.

6.

Ти хоћеш да будеш велика повест твоје патње,

тамо су то спречиле бомбе

а овде киша не попушта

са својом чежњом да свуче обронак,

да се прикључи великој књизи мора

богу кога нема, да каже да га има

сећањима античких пећина

поред гушавости оних дана,

што имају име прогнанога на челу;

у крвавом ужитку

у почетку високих борова и кестена на обронку и оних дана

који су као кесе с бојом

и пуне се лешевима лишћа и људи.

Киша пада

са значајним акцентом

чучећи на крилу самоће

одваљена из заклетог братства бомби

безбројна као песак у Сахари,

не може се ипак потврдити

пред новим светским поретком

сред сталне тутњаве топова капитала.

Точкови његовог пртљага

клопарају по шљунку пута

у тишини стрмени

а он се напреже да се присети

кише са присним акцентом,

што шкропи раскош косе његове одсутне жене

и заиграност његових далеких синова.

Толико небројено Кајама се

изгубило у овом нашем Нисхапуру!

Јесен од нигде

ближи се јесени од нигде,

само киша пада

са неким чудним акцентом

и то је твоје најизричитије ноћно признање!

Путниче!

Крајем новембра 2015, вила Валдберта, Фелдафинг, Минхен

Тако је говорило море

Мрзим моје границе,

њихове потоке и продируће рубове

што ми вазда придикују о миру.

Није љубавно целивање

моје одлажење и враћање

на свим жаловима.

Лизање срџбе

у плавом је дешавању,

да ме прилике

не би у себе свезале.

Никад не реци да сам ја прамајка

или вечна нимфа

и једина љубавница песника.

Дугогодишње плакање

претворило ме је у со страсти

и у гробље чежње.

Једном додирнем врхове дрвећа

мојим рукама.

Или ставим ногу

на руб Месеца.

Тако је говорило море.

Превод с немачког језика Звонимир Костић Палански