Атанас Капралов

Атанас Капралов

АТАНАС КАПРАЛОВ (1958, Димитровград, Бугарска). Завршио je  Бугарску филологију на Пловдивском универзитету "Паисиј Хиландарски". Био је секретар Савета за културу у свом родном граду, незапослен, главни уредник листа "Оријент експрес", општински саветник у Димитровграду, директор Драмског позоришта "Апостол Карамитев", председник СНЦ "Компакт арт" у Софији и друго. Аутор је збики песама "Нежна луталица", "Повратак у сунце", "Голотиња", "Драмгосан", "Жив и слободан", књиге за децу "Цветно чудо",  зборника успомена о родном граду, о песнику Пењу Пеневу... Редовно "праћен" и забрањиван за објављивање у земљи у другој половини осамдесетих година, разочаран „демократским“ променама које су наступиле после 10. новембра 1989. године, сачувао се и даље од свих партијских искушења пре и после поменутог датума. Његови стихови налазе се у уџбеницима за децу, добијао је престижне награде на конкурсима за дечије песме  са композиторима Вјачеславом Кушевим, Хајгашод Агасјаном, Јуријем Ступелом и др. Дела за одрасле Атанаса Капралова превођена су на француски, немачки, руски, енглески, румунски, италијански и друге језике, представљен је у Лондону, Чикагу, Паризу, Бечу ... Добитник је националне награде за поезију "Димчо Дебељанов”, "Златног пегаза", велике награде за књижевност "Валентин Најденов", међународних награда у Паризу и  Москви... Сада живи и ради у Софији. Члан је Савеза бугарских писаца, Савеза бугарских уметника, Бугарске академије наука и уметности. Члан је Општинског већа при Министарству културе – бори се за нови, ауторитативни статус савременог бугарског писца.

У АНЂЕЛА ПРЕПОРОЂЕН

Недостајање

Претње апокалипсом

неће моје сузе преварити.

Не верујем да ће ми свет недостајати -

он је у глави неспособан.

Земљу ако тресак разнесе,

за губитнике биће страшно.

А ја,

пошто сам дошао празних руку,

опет ћу

бос са ње

отићи. 

Па шта ако бујице однесу

Отаџбину?

Није ми потребна,

кад странце сматра својима,

а своје напоље изгони.

За људе...

Не видим драму,

што нас пржи гнев извана.

Ч о в е к а  

данас међу нама нема.

Откријемo ли га –

осуђен је...

За судиjу -

ја сам збуњен тип,

јер чекам крај

спокојан...

И ако ће ми нешто недостајати,

то си ти,

космичка моја.

Којем год небу да одлетиш,

стићи ћу те...

Обавезно!...

Јер је овај свет смртник

и морамо опет да га зачнемо...

Безимени

Плашљивци су тамо позади –

они ће живети сто година.

А ти си у паклу бомби

с пресудом јасном –

да погинеш.

Као дивљак, који је изгубио памет,

Пузиш и пуцаш,

псујеш,

искашљаваш…

Али да се смртоносни метак

на те сажали?

Нема начина.

Он ти удара чело

брзином тишине

и ти,

ломљив као стакло,

просипаш се по земљи.

Рат се завршава тог тренутка

за тебе.

Без ордена за заслуге.

Без почасти…

Просто – војник,

Покопан са хиљадама других.

И ако те обележе крстом,

бићеш безимен,

јер

бићеш само земља.

Земља,

која носи безброј живота.

Земља,

похлепна као смрт.

Земља,

за коју си данас погинуо.

Земља с краја света

с бојом,

укусом

и мирисом отаџбине.

               

               

Ка врху

Умор ми одузима дах…
Али ипак пузим навише,
ка врху –

ка станици за космос,
где се
љубе земља и небо.

Тамо ме чека љубав,
тамо је Бог.
Тамо сам
горд,
величанствен,
висок,

незадржив
и лак као да имам крила.
Тамо не мирише на фауну из мочваре,

разна гамад не гнезди се на мени.
Тамо сам  алпиниста,
у анђела препорођен…

Подари ми,
Боже,
надљудску снагу –
да издржим до краја,
да се искезим

вирусима,
заразама,
бувама…,
својој гнусној прошлости:
Хи-хи-хи!

Више нећу доле да силазим
на раскошна такмичења мржње,

међу ознојена од оргија тела.
Мењам кисеоник за крила!

Па шта,
ако је срце стало–
живот ће проклијати испочетка

у митску отаџбину духа…
Али само ако се дочепам врха –

станице вечности,
где
се љубе земља и небо.

  

Спасен

Још једна жестока битка…
Још један свиреп грч…
Истиснут,
посечен до костију,
ја се опет враћам теби.

У твоју сузу се загледам
и падам
                на брзи
                                 под.
Умирем за добачену наду!
Умирем за корак живота!

Још мало па ћу да полетим
уз
о  н а  ј
вертикални
правац...
Но осећам да магнетно поље
твог срца.
И остајем   т  у!

Т  у –
у мојим грудима са твојим ваздухом.
Т  у –
у мојим ушима са твојим гласом.
По  ко зна који пут павши наузнак,
васкрсавам у твојим рукама.

Баш као у римском позоришту
ти показујеш небо изнад мене…
И твој рањени гладијатор,
мој Цезаре,
опет је спасен.

  

Привлачење

Нас двоје се  привлачимо невидљивим законом...

Чак и у Бомбају да сам,

а ти - у Варшави:

поћи ћеш аутостопом,

узјахаћу дивљег слона

и ипак ћемо се срести – у нечијем сну и на јави.

Претпоставимо:

весталка си у древном Риму,

моја милост – чоколадни бос у данашњем Торину.

Сутра ћемо сјединити обе епохе,

загрљени у хепиенду у биоскопу у кварту.

Можда ми је душа међу људима овде,

Мождa ка твојој галаксији кренем.

Ништа страшно:

по мудром звуку срца

открићемо се и поново родити на новој планети.

Није искључено да сам космички сам -

тебе да нема ни у каквом облику...

Али тајно

Створићу те од ребра или сузе,

мајко моје деце!

И тако – до бескраја...

А своју децу чујем како ме апострофом

веселим прекидају  –

у смислу, да фантазирам...

Овде нема фантазије -

има само љубави.

И ако умре –

васиона ће експлодирати!

С бугарског језика превео и препевао Мила Васов