Војислав Радојковић
 |
| Војислав Радојковић |
Војислав Радојковић (1965, Петровац на Млави). Завршио Пољопоривредни
факулет у Земуну. Члан је Српског Књижевног друштва. Објавио је три романа: Нисам ја будала (2007), Последњи дани биоскопа Дело (2009), Патуљци броје до седам (2013). Објављивао
је у разним књижевним часописима.
Део
из романа "Патуљци броје до седам"
Светислав је лежао на великом шареном
пешкиру,ногу забодених у ситан песак. Држећируке испод главе, гледао је жену
у једноделном купаћем костиму, изазовнезадњице, са леђима нимфе преко које је падала
дуга кестењаста коса. Жена јеполако улазила у море. На сваки таласкоји јој
се разбијао о колена, мало се пропињала на прсте. Стајала је уплићаку и пенушавом
водом квасила рамена и умерене груди. Пре него што језаронила, окренула се и махнула
Светиславу. Сачекао је да исплива, затим је,покривши главу сламнатим шеширом, заспао.
Сањао је крчму на раскрсници путева.
Седео јеунутра са двојицом патуљака на хоклици за малим столом, сав погрбљен.Вечерали
су куване свињске ноге. Слаба светлост лојаница једва их јеосветљавала, али по жамору
је знао да у крчми има још људи. Патуљци сунепрестано бројали до седам, изнова и
увек изнова. Лица су им прво билазгрчена, али око пет су се опуштала, а на броју
седам осмехивала и таконепрестано. Питао их је зашто броје? Устима пуним свињског
меса, један је узпрекиде објаснио: ако престану да броје, он ће умрети. Начуљио
је уши инепрегнуо очи, разазнавши да је за свим малим столовима исто. Свуда околоседели
су патуљци и као мантру понављали:
− Један, два, три..., пет, седам, два...
седам...− брујало је са свих страна.
Други је додао:
− И, ако престанемо... да једемо... свињскеноге...
умрећеш.
Светислав се насмејао и лупио му је шамарчинупреко
зуба ситних као код глодара. Ударени патуљак, истакнутог чела, широкогпљоснатог
носа, севнуо је укоченим очима и пљунуо полусажвакану храну на сто.
− Устани, овај овде није вредан труда!
− рекао је.
Други патуљак није одговорио, још брже
је жвакаои бројао, бројао је за двојицу, гушећи се свињским ногицама.
− Извини... одмах се извини... и пољуби
га уруку... молим те....
Светислав је једва чуо његове загушене
речи.Погледао га је и у збрчакном лицу препознао своје црте. Рука другог патуљкастајала
му је испружена испред носа. Могао је да осети мирис свињске масти сањегових кратких
прстију и да види филигрански, женскасти прстен: сребрнилептир, фини рад. Светислав
је прокључао страшним бесом и још јаче одаламиопатуљка, који је од силине ударца
одлетео испод стола. Тог трена, у крчми једунуо ветар и погасио лојанице. Осетио
је како му у грлу запиње комад куванесвињске коже. Више није могао да дише. Гушећи
се и пузећи по мраку, покушаваоје да напипа руку са спасоносним лептиром и да је
пољуби, али под крчмепретворио се у усијану житку масу која му је улазила у очи,
у нос и пунилаширом отворена уста без даха.
− Светиславе, шта то радиш!?
Пробудило га је дрмусање по рамену и
хладне капипо леђима. Окренуо се, бришући песак са лица; једва је видео жену која
језабринуто стајала изнад њега и са чије косе се цедила слана вода.
− Ја.... мора да сам заспао и окренуо
се у сну...и овај проклети песак, ушао ми је у уста − кашљуцајући је промрмљао.
− Хајде, љубави, устани. Идемо да се
умијеш. Савси се уваљао... Хајдемо, око тебе се скупио народ, мора да си нешто бунцао,када
се сви оволико смеју.
Узела га је под руку и одвела до првог
локала наплажи. У WC-у је дуго испирао очи пре него што су
сели за сто под огромним хеинекен сунцобраном, где је истоименимпивом у дугим
гутљајима испирао грло.
− Изгорео сам као рак − дошавши себи,
обратио се женикоја га је брижно држала за руку − Да није било тебе, вероватно бих
се угушиооним јебеним песком...
− Потпуно си блесав. Сладак си као дечак
и блесав− осмехнула му се.
Затим је испила своју лимунаду.
Било му је наврх језика да каже: „Заљубио
сам се.Заљубио сам се у тебе. Волим те и заљубио сам се.“ Чак је отворио уста, али
собзиром да то никада никоме није рекао, испустио је само један уздах.
− Хајдемо у собу. Није ми више до седења
на плажи− Светислав је устао и по торбици тражионовац да плати.
− Али ја бих још да пливам. Не љутиш
се?
− Не, не не... Све је у реду. Ти остани,
а ја идему собу да се намажем киселим млеком и мало да читам. Чекаћу те.
− Јеси ли сигуран?
− Да, да, не брини ништа, видимо се касније.
Дао јој је дуги пољубац. Жена је лаким
корацимаотишла и скочила у море. Светислав је кренуо ка хотелу који није био баш
близуплаже коју су одабрали за купање због финог ситног песка. Ходао је узанимулицама,
загушеним паркираним аутомобилима, покушавајући да не мисли на санкоји је, био је
убеђен, једва преживео. Као дечак, већ је летовао у том истомместу, стешњеном између
мора и Олимпа. Средином шездесетих година, док јеГрчком владала војна хунта, било
је мало туриста. Становници су пловећи дрвенимбаркама ловили рибу и тек почели срамежљиво
да се баве туризмом, издајућисвоје скромне куће за смешно малу цену. У размаку од
четредестак година,нестале су у црно забрађене баке које су седеле, окружене расцветалимлијандерима
испред капија и гласно дозивале мусаву дечурлију. Уместо њихначичкали су се кафићи
испуњени младим, углавном, истетовираним странцима.Нестале су и таверне дрвених
столица и столова у којима су бркати рибари умајицама на бретеле испијали вино или
„узо“, њих су наследили разметљивиресторани. Некада је на све стране мирисало на
свежу морску рибу, на зреле брескве, диње и огромне лубенице. Светислав је ширионоздрве,
покушавајаћи да призове ароме које су му као дечаку постале јединеасоцијације на
море, али осећао је само издувне гасове упаљених аутомобила, насваких десетак метара
у нос му је ударала изгорела маст из ресторана брзе хранеи у крајњем напрезању чула,
осећао је лелујаве трагове у ваздуху од заштитнихкрема за сунчање нанесених на тела
оскудно одевенених девојака које су гамимоилазиле. Споро ходајући у сунђерастим
папучама, покушавао је да се сети гдесу се налазиле старе беле куће са плавим прозорима
чије су трагове заметнулихотели и пансиони са балконима пруженимдо пола улице.
Већина је имала продавнице пренатрпане шароликом робом у приземљуу којима су се
гурали туристи у потрази за јединственим сувенирима. Једино јеправославна црква
у центру остала иста и служила му је као какав-такаворијентир. Поглед му је отишао
горе, ка њеном сјајном крсту на врху и први путу животу је помислио на брак.
Афера, тренутна веза, љубав,Светислав
није био начисто шта му се дешава, у сваком случају осећао је некенедефинисане емоције
које су га навеле да одабере исто место за летовање укоме се као једанаестогодишњак
први и једини пут заљубио, у прозирнудевојчицу из Немачке, играјући се са њом у
песку, и којој је касније годинамаписао невешта писма на енглеском. Први пут дошао
је у то грчко место када је његова мајка купила новог фићу и једва наговорила
Споменку да са децом крену на пут. Реклајој је, а Светислав је чуо и сав устрептао
одмах пренео Милану, рекла је:
− Споменка, никада ниси била на мори
и уиностранству; е решила сам да те водим, и нема расправе! Идеш са мном и нећуништа
да чујем.
Преговориса Милановим оцем трајали
су месецима, али на крају је попустио и оне су садецом кренуле. Добрила је све платила.
Рекла је, и то је Светислав чуо:
− Знам да немаш пара, немаш пасош, али
не брини,ја ћу све средити.
Желим да напоменем, Ваша екселенцијо,
можда незнате, да нам Грци нису наплаћивали путарину. Само нама; свима јесу, па
исвојима. Држали су се неког договора, потписаног још док су обе наше државебиле
краљевине, о бесплатном проласку – али ето, када смо ми направилиауто-пут, ми нисмо
фермали договор... Тек онда када смо прекршили уговор, онису почели са наплатом...
Мени то делује као интересантна информација. Враћамсе на причу...
И тако, Светиславу је све то пролазило
кроз главу,док је у сунђерастим папучама, трпећи опекотине по леђима, ишао ка хотелу.
Кодпоште решио је да позове Милана.
− Еј, стари јарче, знашли одакле те зовем?
− Чекај да погодим... Изнеког ћумеза, крешеш неку клинку.
− Када већ спомињешкресање, је л’ се сећаш оне моје бакуте? Еј, био сам поново са
њом и њениммужем. Нећеш ми веровати ко је он!
− Нећу!
− Ма он ти је вођа једнеопозиционе странке, ушли су у парламент. Не могу да се сетим
како се зове. Алисве време док сам му обрађивао жену, урлао је: „Разбиј је, мајсторе!“
− Еј Светиславе, ако мезбог тога зовеш, прекидам разговор. Пуна ми је глава свега
и свачега...
− Не човече, не зовем тезбог тога. Ти си споменуо кресање, па сам се сетио... Знаш
ли одакле те зовем?
− Рекох ти да не знам.
− Зовем те из Платамона... Сећаш ли сеПлатамона?
Милан му није одмаходговорио. Седео је у усијаној канцеларији, мучио се са
компјутером који му је увалила директорка итребало му је мало времена да схвати
шта му пријатељ прича.
− Ало, Милане, јеси ли ту?
− Јесам, како могу дазаборавим своје прво летовање... Откуда ти тамо? Што се ниси
јављао? Шта седешава са тобом?
− Ма немам појма, задњихмесеци сам са...
− Ало... слабо те чујем.Са ким си?
− ... са Јеленом, твојомкомшиницом. Је л’ ме чујеш?
− Чујем те. Откуда ти сањом? Да није она мало матора за тебе и откуд вас двоје баш
у Платамону?
− Прво сам је нашао нафејсбуку и почели смо са порукама, затим сам је случајно срео
у граду и... затоте зовем. Човече, нешто ми се дешава у задње време. Расејан сам,
не мувамрибе, хоћу да будем само са њом.
− Свето, црни сине, да сети ниси заљубио под старе дане?
− Јебем ли га, немампојма... Немам појма ни шта је то... Него, хтео сам да те питам,
како се звалаона мала Немица што сам је упознао овде, у Платамону?
− Она пиргава, свапровидна... чекај... мислим нешто као Ингрид... тако некако.
− Јаој, да! Убих серазмишљајући. Да. И још нешто, како се звао онај бркати Грк са
којим је мојаДобрила проводила дане, док нас је твоја Споменка чувала на плажи?
− Танасис, чика Танасис.Онај брка што нас је возио чамцем и што је мене научио да
пливам... Еј, полако,прво ми кажи шта се то дешава између тебе и Јелене? Је л’ то
нешто озбиљно? Ашто те интересује како се звао онај Грк?
− Решио сам да гапотражим, можда је још жив. Можда бих могао од њега да извучем
неке податке,каква ми је била мајка... Откада си ми дао ону слику са Титом, све
времеразмишљам да ли је била са њим у некој шеми. За Грка знам. Уствари, правиосам
се да не знам, правио сам се да не знам за гомилу њених љубавника. Нешторазмишљам,
колико ме је само пута водила као параван... Силни ликови су микуповали чоколаде,
давали нешто чиме бих се играо, док су они обрађивали мојукеву у спаваћим собама.
У собама као митским скровиштима, у којима је скупљенасва моћ... Моћ као тајна.
А ја? Ја сам седео углавном у предсобљима и цртао.Да, углавном су ми давали папире
и оловке. Знаш оно: „Предсобље, вечни просторсвих потчињавања!“ И та врата! Проклета
врата кроз која нисам никада смео дапрођем. Сва та силна врата мојих искушења и
стрепњи! У прво време нисам знао,после сам се правио да не знам. Само могу да претпоставим
шта је радила насилним путовањима и...
− Ало, Светиславе, шта ти је? Трабуњаш,
човече!Пусти мајку, причај ми о себи. Просто не могу да верујем да сте Јелена и
ти...
− Ма ни ја не верујем. Прија ми, човече!
Прија!Нежна је... Не, није, ватрена је... секс нам је жива ватра... Не, шта причам?Нежна
је... Ма немам појма, човече! Духовита, лепа, паметна, стално мепровоцира... Немој
погрешно да разумеш, качи се са мном на разне теме, пасатима расправљамо, зове ме:
„мој дечак“, смеје се... Има лове... Она јеплатила летовање, чекај... платили смо
попола...
− Ало, полако! Убрзао си, једва те пратим.Причаћеш
ми потанко када се вратиш. Је л’ повела ћерку са собом?
− Не, Маја је отишла са оцем на неко
острво.Бахами, Малдиви... тако нешто. Еј, сада ће да ми исцури ова глупа картица,зваћу
те...
− Само још нешто да ти кажем. Сећаш ли
се оне малекоја нас је снимала у „Орачу“? Поново сам је видео. Био сам са Пером
Слоном убифеу испод моје зграде на пићу и опет је само стајала и гледала. Кренуо
сам даје питам шта хоће, али је побегла. Да ниси нешто засрао код ње? Да јој нисинаправио
дете?
− Немам појма, човече. И ја сам је неколико
путавидео, хтео сам да ти јавим и да те питам да ти ниси нешто... засрао.
− Дај, уозбиљи се. Мора да си ти нешто...
− Немам више кредита на овој глупој картици...Јав...
Светислав је спустио слушалицу. Зарје
могуће да је Јелена она права и да друге више не постоје? – помислио је.Морао
је, успут до хотела, да провери. Ходао је и пажљиво осматрао девојке ижене. Пролазиле
су, опуштене одмором, као наручене. Бринета је носила цветну,кратку хаљину са изрезом
који јој је досезао до препона, скандинавка једугачким језиком кружила око чоколадног
сладоледа, поред су прошле ходајућесисе, затим истетовирани лептир на рамену девојке
обучене у мараму прекоплитког купаћег костима, иза ње једна девојка џепног формата,
прелепог лица.Расну плавушу пливајућих гузова, вероватно Рускињу, осматрао је отпозади
накаси у супермаркету, чекајући да плати кисело млеко и дволитарску кока-колу.Две
загрљене тинејџерке провокативно су му се насмешиле на улазу у хотел. Није осетио
ништа,био је мртав хладан на тај масовни ходајући секс наоколо...
Ушао је у замрачену климатизовану собу,
истушираосе у небоплавом купатилу и намазао горућа леђа. Прекопавао је по путној
торбитражећи Странкињу од Довлатова, кадаје изненада на његов ножни прст
испао велики катанац везан дебелим црвенимконцем за хеклање. Болно је опсовао и
разгледао га у чуду пар тренутака пренего што га је одложио на ноћни сточић, испод
висеће лампе са канапом напотезање.
Зарецки је био искусан заводник. Његови тактички поступци сводили сусе на следеће.
Прво − треба седети до глувог доба ноћи. Приметити да аутобусивише не возе. Вожња
таксијем је скупа... Затим − „Дозволите ми да одседим уовој фотељи?“ Или − „Могу
ли да легнем поред вас, чисто другарски?...“ Затимби почео да дрхти и узвикује.
У сличним случајевима, жене нису имале снаге дага одбију. Незадовољена страст могла
се претворити у психичко растројство. Ашто је горе − у срчану кап.
Зарецкије плакао и правио урнебес. Претио
је и захтевао. Он се женама заклињао уљубав. При чему им је нудио да се заједно
баве научним радом.
Временомсу му попуштале чак и најтврдокорније.
Тако јебивало ноћу. На дневном светлу,
ти поступци често нису били ефикасни...
− Још читаш? Колико је уопште сати?
Јеленаје просто улетела у собу. Бацајући мокру платнену торбу са одштампаним заласком
сунца на под, остављајућипесак и мокри купаћи костим као трагове за собом до купатила,
пустила је водуда тече из туш-кабине и тиме унела живост у до тада тихи и замрачени
простор.
− Колико је сати? − поновила је, стојећи
гола удовратку.
Светиславу је заиграо смешак на лицу.
То извајанозрело тело било је све што је желео.
− Јеси ли глув? А и шта ће ти тај катанац?
Није сачекала одговор, отишла је и чуо
је какопевуши хит из осамдесетих, туширајући се. Светислав је скинуо адидасов
спортски шортс и чекао је наг,узбуђен. Тек када је потрошила сву топлу воду
из бојлера, легла је мокра прекоњегових сунчаних опекотина и та свежина коју је
осетио, пријала му је каомелем. Са њене косе капи су се цедиле по целом његовом
телу и када је пенисзавршио у њеним устима, неконтолисано је рекао:
− Волим те...!
Тог тренутка, десило му се нешто невероватно,
првипут. Његов до пуцања подигнути уд, његов понос, победник из хиљаду кревета,милован
врелим Јелениним језиком... почео је да пада. Јелена је убрзавала,гутала га је целог,
а он, месната кобасица, Џони звани „Сигурни Оргазам“,постао је пуж у кућици, истопљена
грудва снега... Светисалав је у панициокренуо Јелену на леђа и заронио јој међу
ноге, лижући њен сируп који му јемутио разум, натерао је да вришти, и сав у грчу
повлачио је руком свог витеза,свог бацача пламена, који му је, што је јаче вукао,
све више нестајао међупрстима. Покушао је да га онесвешћеног уведе унутра, кроз
широм отворена врата,не би ли оживео; све је било узалуд. Његов победник из хиљаду
краветапотписао је предају. Светислав се осрамоћен скотрљао са Јелене.
− Не знам шта се дешава, ово ми је први
пут уживоту да не могу...
− Дешава се...
−... другима се дешава, не мени! Мора да је зато што ме пеку леђа.
− Ма да. Мора да је зато, види какав
си, к’о рак.Идем да се поново истуширам, па ћемо у шетњу, а затим на вечеру. Наћи
ћемонеки добар ресторан, једе ми се риба. Немој да бринеш, мени је било лепо.
Јелена га је пољубила у црвени образ
и поновоотишла под туш. Чуо је како певуши исти хит из осамдестих. Светислав јеизненеђен,
збуњен, помало уплашен, лежао у кревету и нервозно се играокатанцем са црвеним концем.
Задремао је на трен и кроз полусан је чуо удаљениженски глас:
Кључмојим речима
нанебеској висини;
а катанац−
у морскојдубини!
Вече им је протекло, на први поглед,
опуштено.Пили су добро вино, јели су дагње на бузару.Јелена је мало попила, шалила
се и смејала у свој својој заносној лепоти. Једанпрамен благо увијене косе, нехајно
закачен великом шналом, стално јој је падаопреко лица. Пажљиво је дугим прстима
отварала шкољке и између сваког залогајасклањала је прамен, пазећи да га не умасти,
али он се упорно качио зафилигрански прстен, једини накит који је носила те вечери.
Светиславу је тајњен рат са праменом изгледао љупко. Њему је сваки њен покрет биоочараравајући,
свака изговорена реченица била је мисао унуверзума, и само њенопостојање било је
за њега незаслужена срећа... Узео јој је руку и пољубио.
− Сањао сам исти такав прстен... Одакле
ти?
− Мајка ми га је дала на самрти. Она
је умрла кадасам имала шест година. Погледај мало боље. Видиш лептира окованог у
сребру?Рекла ми је да она више не може да ме чува, али ће ме зато чувати овајпрстен...
Од болести, од зла и од шта-ти-ја-знам чега још. И тако, стално је узмене, углавном
га носим у торби. Немам појма колико је стар и откада је у мојојпородици, али решила
сам да га поклоним мојој Маји када... Ма пустимо то, сипајми још мало вина.
Насмејала се кроз непослушни прамен и
испила чашудо дна.
− Не носим ништа испод − нагнувши се
преко стола,враголасто му је шапнула.
Светислав се измакао уназад и пропео
столицу надве ноге да је осмотри. У лаганој ромбоидној хаљини са бретелама које
су јојсе укрштале на прсима и са кајишастим скупим сандалама била је најпожељнијажена
на свету.
Вратили су се касно и покривени само
чаршавом,испреплитали су гола тела. Ћутали су и дубоко удисали једно друго. Нисуспомињали
доживљај од поподне. Светислав је убедио себе да је то случајно.Схватио је да је
то зато што је први пут некој жени рекао да је воли и решио једа се чува јаких речи.
Она је заспала на његовом рамену, он је целу ноћ спаваона махове, будећи се и љубећи
је уснулу.
Ујутро су се раздвојили. Јелена је отишла
наплажу, Светислав јој је испричао за старог Грка и за своју жељу да га нађе,
ако је још жив.
− Зваћу те на мобилни, па ћемо се наћи
касније −рекао јој је када се се растали код православне цркве.
Знао је да одатле мора кренути у потрагу.
Танасисова кућа није биладалеко. Пре тридестак и кусур година, паркирали су фићу
испред цркве и тражилисмештај. Пришао им је Танасис, тада млад, преплануло мишићав
и уз осмех исподгустих бркова, мало на српском, мало на грчком, мало рукама, позвао
их је даодседну код њега. Светислав је лутао увијеним улицама и никако није успевао
дапрепозна место где је била кућа. Сећао се гуркања са Миланом, сећао се умора,врућине
и сећао се да је једва чекао да се што пре окупа у мору. Правио се сав важан, јер
Милан ињегова сестра нису знали да пливају и једва је чекао да им покаже својевештине
у води. Покушавао је да се оријентише преко слике у глави у којој их јеТанасис водио,
тако да није скидао поглед са Добриле док су њих троје ишли зањима, а забрађене
бабе су их немо посматрале климајући главама. Било јеузалудно. Провео је сигурно
бар сат времена у тражењу и спремао се таман даодустане, када му се уплео међу ноге
мали, црно-бели мешанац подвијена репа.Помазио га је, пас га је лизнуо по руци.
Тансис је имао истог таквог пса, сакојим су се они као клинци играли и поново су
сећања почела да му навиру.Сећао се ниске зарђале ограде и црног бурета испред великог
трема, чијом су семлаком водом туширали после плаже и тек дозиданог WC-а у који се могло ућиизнутра и споља. Сећао се бетонског пода
и две собе опремљене само креветимаи дрвеним столица и ходника са плинским решоом,
са тек нешто мало посуђа около.Он је инсистирао да спава са Миланом, његова сестра
Каћа је спавала саСпоменком и поново је у мислима видео израз извештачене љутње
његовеДобриле, која је, забога, морала да спава сама у соби... а уствари спавала
јеса Танасисом. Обузет мислима, ишао је за псом, или је пас ишао за њим..?Светислава
су болеле ноге и хтео је да се врати и нађе Јелену, када је схватиода стоји тачно
испред куће коју је тражио. Неколико пута је туда прошао и нијеобратио пажњу на
бујно растиње које ју је потпуно заклањало, тако да се нијевидела са улице. Пас
је шапама отворио климаву капију и он је ушао за њим.
− Нема соба! Иди, иди, нема соба! − старац
јеседео на трему, одмахивао је руком и на српском терао незнанца.
− Калиспера, чика Танасис − Светислав
му се,узбуђен, јавио.
Уследила је тишина, коју је реметио само
пассвојим лајањем и трчањем горе-доле. Светислав је стајао и чекао.
− Како ти знас, како се ја зове? Ела...
дози... −најзад је проговорио старац.
Светислав је склањајући гране зреле смокве
испредсебе крочио на трем и одмах приметио да је ту време стало. Кућа је била истакакву
је памтио, само је све оронуло, заједно са старацем који је, зарастао уседу браду
и дугу ретку косу, седео на дрвеној столици.
− Како сте знали да сам Србин?
− Зна, зна, само Срби оце да буду у овака
куца...Ко си ти? Како зна мене?
Светислав је схватио да је старац слеп.
Сео је настолицу, наместивши је испред њега и почео да му објашњава ко је он и да
једавно био овде његов гост. Танасис је непомично слушао. На спомен његовемајке
Добриле, старац је подигао главу, као да је покушавао да га види.
− Најлепса зена на свет... − проговорио
је тихо. −Ја млад... све зене могао да има. Има све зене... − Светислав је нешто
каоосмех наслутио кроз браду. − Све зене у Платамон ја био... Онда досла Добрила
ија висе не зна за друге зене... − дубоко је уздахнуо и закашљао се.
Светислав је приметио квргаве и од дувана
пожутелепрсте, које је дрхтаво ставио на браду, отприлике на место где би требало
да мусе налазе уста.
− Добрила и ја само цути и води лубав.
− Каква је била моја мајка? Јесте ли
се послепоново видели? Јесте ли само тада били заједно? Да ли Вас је моја мајка
волела?Да ли је она била у стању да воли некога?
Опет је уследила тишина. Танасис је пипао
по столуи, нашавши картонску паклицу карелије,запалио цигарету. Пушио је
и ћутао, замишљен. Напола цигарете, не отресајућипепео, наставио је:
− Добрила била ватра. Ја изгорео у ватра.
Ја исаоу Београд... Ја био луд за њу. Ја и сад луд за њу... Она није за мене луд.
Јаза њу био забава за море. Она мени за цео зивот.
− А како сте и када ослепели?
− Бог казни... Бог не воли кад неког
волис висенего њег − квргава рука са цигаретом показала је горе ка небу. − Несреца,
кадја дошао из Београд. Бог хоце да ја види само Добрила и ниједна друга зена. Онадруга
зена, сто била са Добрила, Споменка... она неце да се ми воли... она....
Стари Танасис је млатећи рукама почео
да дрхти инешто да прича на грчком, дижући глас све више. Светисалав је више пута
чуокако спомиње Споменку. Осећао је љутњу у његовом гласу и гледао је квргавепрсте
како се стежу у песницу. Престао је да прича када га је опекао жарцигарете.
− Донеси из куца „узо“ − најзад се смирио
ипоказао Светиславу ка вратима.
Чим је крочио унутра, ушао је у времеплов.
Све јебило недирнуто. Исти кревети, исти поцрнели решо у ходнику, исти бетонскипод...
Једино што је све било ухваћено паучином, прекривено прашином и осећаосе устајали
ваздух. Док је тражио флашу, поново је постао нестрпљиви дечак.Дечак који је једно
јутро ушао у собу у којој је спавала његова мајка да јепозове да крену на плажу,
дечак који је затекао голу како спава са ногомпребачаном преко Танасисовог мишићавог
тела. Те сцене касније није се сећао,избрисао је заувек. Избрисао је на лицу места.
Тек тада, после много година,поново му се појавила пред очима и поново је, као онда,
треском затворио врата,као да је тиме хтео да поништи стварност.
Флаша је стајала на столу у ходнику.
Тек када јеизнео са две прљаве чаше, помислио је зашто је није видео одмах. Помислио
једа су се време и простор мало поиграли са њим. Пожелео је још једном да баципоглед
унутра, да се увери да ли је све исто или је то тако само у његовојглави.
− Јеси насао „узо“? − старац га је зауставиосвојом
испруженом руком.
− Ко брине о Вама? Од чега живете? −
Светислав јесипао пиће обојици и нагло је изгубио вољу да се врати у кућу.
− Ја има сестра. Она ми донесе да једе.
Добра мојасестра... Ти пита за моје оци? Ја мора несто теби казе... Споменка вестица...дзаво.
Ја кад био у Београд нисам насао Добрила. Она отишла негде у свет дапева. Ја насао
са Споменка, мислио да она добра. Ја хтео да Добрила води самном. Хтео и тебе да
води... ти зиви на море... деца воле море... Ја био млад илуд... Споменка ме цека
на воз и ми отисли на кафа и прица. Ја прица да воли,она казе да це да помогне да
се ми воли. Ја донео поклони, дао све Споменка...Она мени дала несто и казе да то
од Добрила поклон за мене... Доказ за љубав.Ја то цува под јастук... Споменка казе
да Добрила доце одмах са син код мене...ја цека и цека... и види све мало и мало.
Лекар казе да не зна ста са мојеоци... био код други лекар... и он не зна. Нико
у Грцка не зна ста са мојеоци... И ја висе не види ниста... Само Добрила види...
Ја био у црква и попказе да то мени дзаво дао поклон, да ја не види висе...
− Шта Вам је то дала Споменка?
− ...ја не зна како се казе то на српски,
идивиди, ја то и даље има под јастук... Ја то има као бозја казна...
Светислав је устао, испивши „узо“ из
прљаве чашенаекс. Устао је, слутећи шта ће затећи под јастуком. Поново је ушао у
собу гдеје његова мајка гола спавала са Танасисом. Разгрнуо је флекаву постељину
инашао катанац везан црвеним концем за хеклање.
.jpg)
Коментари
Постави коментар