Петар Матовић

Петар Матовић

Петар Матовић ( 1978, Ужице). Дипломирао је на катедри за српску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Поезију је објављивао у бројним часописима, антологијама и зборницима. Превођен је на пољски, каталонски и енглески језик. Објавио је књиге поезије: Камерни комади (1996), Кофери Џима Џармуша (2009), Одакле долазе даброви (2013) и Из срећне републике (2017). Добитник је Награде Бранко Миљковић. Живи у Пожеги. 

Петар Матовић

ВЕЛИКА УШАРА

У твом сну пробуди се цвет,

раскриливши нагло латице до краја,

скоро увенућа.

И буљина на смрчи, која надвисује

овај прозор, тако отвори очи

и зури нетремице и убедљиво

како ћеш у свом кревету заспати.

ЗАВИСТ

Тај друм, нестварно прав,

сужавао се на хоризонту, у ту тачку

сабијао сав стрес овог организма, и

крене ветар наједном и залепрша

полен над обрађеним њивама

уз пут и угледам сељака крај

трактора: стоји и пуши цигарету и

тај дим каже ми предах!, каже ми и

границу светова, и приметим кроз

њега поглед што отпрати линије

каросерије ове моћне машине и

схватим ту исту завист насталу из

горушица, хипертензија, колитиса, а

једнако нам треба: киша одмора

која ноћу пада кроз затворени

прозор, да зашушти као покров

док се на мртво тело навлачи.

КУГЛУ ТЕЖИНЕ ПУСТИО САМ

НИЗ ЈЕЗИК И КИЧМУ

Било је то тек кретање до кухиње,

отворена врата на тераси у рано лето,

мириси суседних кухиња прожимали су

липовину. Седео бих у благој сенци

опоравка, није ми недостајао микро

свет: нерватура листа, ткање паука,

поетика собе. Могуће је, дакле, бити

радостан без повода.

Усидрен у једноличну буку улице куглу

тежине отпустио сам низ језик и кичму.

Дубоко удахнуо зраке кад допру кроз

густо лишће. Ведрину испијао у малим,

кафеним гутљајима и осећао је док се

у крви разлагала. Не би ништа у мени

накострешено. Разлиставали су се мир

и радост са оближњим крошњама,

са метежем људи после посла, ритмом

семафора дуж булевара, аутомобилима.

А чекала ме је, то сам знао, иза

првог угла опуштања сумња што би

рекла: јер у себи дубоко кријеш зебњу

да је могуће ишта без повода, као зуј

зунзаре прићи ћу узнемиравајући

спавачу, чија рука маши мушичаво

тело и не може му ништа, ништа...

баш ништа.

ЗАМКА

Раскрилиш лице и завесе се осмехну,

потом се окренеш, потуриш леђа

сунцу, тада се ништа не догађа:

стојиш попут споменика који је

изгубио публику и птице. Али прија

та извученост када су неприметности

донесене овде и обасјавају стан.

Речи не знају шта ће са тобом,

некако су те превазишле и више  

не можеш их узети: коначно ћеш бити

ту, крај себе. А јавни косци подшишиваће

травњаке, ти ћеш и даље стајати леђима

на којима носиш пржину и мириси трава

улетаће кроз осмех, као муве

у паучину.

ОКТОБАР 2

Измењени октобар, замиче
сунце августовски у крунице
већ свенуле од мраза.

Ти угушени цветови сада
не говоре ишта о инциденту
врућине, о паузи кише.

У спарушености, чује се ветар
другачије, у празнини крошња,
звук слабог отпора само каже

да циклуси су неумитни, и стицаји
ништа не мењају. Ни прашник,
ни тебе.

НЕЖНОСТ

када та груба пета

улегне у твој табан

кажеш да поезије можда има

више него што би требало

нико не зна шта остаје испод

покривача светиљка пламти

меко и с љубављу

САН ДОЛАЗИ СЕКИРАМА

                                                      За Ј. М.

Постаћемо нераздвојни попут

уморног ратника и прогањајућег

сна. Све реке уливају се у исто море,

у струју која односи рибе у поцепане

мреже сиромашних рибара. Балтик је 

био туга и неразумна чежња, усољени

бакалар на празничној трпези. Хладноћа

стеже јаче од грудобоље, мраз на окну

говори безобличним линијама о нашим

садашњостима, седативима и немоћи

којој нема краја. Кажем ти, ми смо

бескрајна сложена реченица, односне

клаузе изненађују новим значењима,

прикривених као иза грудне кости, и звук

не наводи на срце, већ дубину ничим

испуњеног простора. Сан долази секирама

да уситни стварност на пиљевину.