Семјон Ханин

Семјон Ханин

Семјон Ханин (1970. Рига, Летонија). Дипломирао на Летонском универзитету. Збирке поезије: Только что (2003), Опущенные подробности (2008), Вплавь (2013), А вам не кажется, что эти ваши пять минут как-то слишком сильно затянулись (2015), Но не тем (избранное, 2017).

Објавио је збирке поезије на летонском, чешком, украјинском, италијанском  и српском језику.

Аутор је перформанса и инсталација: Позориште за једно лице, Поезија миркорајонских кутија, Тродимензионална поезија.





Понешто у вези са координацијом покрета


док опипаваш уснама грлић
пијеш поруке из флаша бачених у море
мумлајући нејасна места швракописа
грлено-гргуравог клокотања мехурића

брижљиво артикулишући у формуле учтивости згужвана почела
гушиш се у дивљем смеху
проничеш у детаље катастрофе

брод је потонуо
и сунце се смежурало
и море се окренуло и излило
и ми смо ту
ту смо
ту

ми, ваша сурогатна браћа и сестре
по разуму, наравно, па по чему би другом
макар и зајмљеном, макар и ванземаљском
зар постоји разлика у овом стадијуму амнезије
за оне што су окусили неземаљско блаженство

ми, баш они, желатинасти становници неба
изгубљени у ненастањивој џунгли од армираног бетона
стојимо послушно ко још неоткривени лажни орангутани
на жедној обали жуђени шампањзее
чекамо знак и умиремо од жеђи

ту се мастило разлило
и кроз ружичаста, плавичаста сочива медуза
промакоше блистави остаци пљоснатих безизражајних лица


што сам тако викао да сам електричар
кад нисам

шта ме обузело

показивао рукама штекере,
приљубио се уз разводну плочу, и струјомер грлио

нико не верује

ево уверења, видите, ево докумената
из свих џепова каблови вире

ћуте и гледају

ма за пет минута притегнућу све клеме
незаустављив кад узмем да лемим

какви сте то људи

одмахују главом сумњичаво
не требаш нам, кажу

треба нам електричар


ево једне приче из времена док сам још крао
радио сам у приградским насељима, чисто приватне куће
једном се увукао код неког брачног пара, они су већ спавали
ишао сам кроз спаваћу собу, а они у огромном кревету, он – гледа
у строп, а она се разбацала, у спаваћици, и обоје
су причали у сну, ја сам на прстима стао уза зид, он рече:
„не верујем ти, твоје су речи за наредна два дана, затим поново
постану од картона, лажне...ˮ – и звиждао носем, она је поћутала,
уздахнула: „кончане... ево овде и ево овде... на нашем кревету седе...ˮ
„нема везеˮ – као да је одговорио и једва чујно: „и она је такође већ дошлаˮ,
а она се смејала, озбиљно, смејала се – кратко, али често, звонко
„не дирајˮ – уздрхтао је глас – „ни случајноˮ. он је хркнуо, и ја сам се већ
спремио да кренем даље, кад он јасно рече: „стакла,
стакла су се заледила, стаклићи, сакриј... сакриј ме, не могу...
убијаш...ˮ, а она је рекла у исто време „немамо ороз, немамо га,
обратите се колекционарима...ˮ и код послење речи је, како се чинило,
сасвим изнемогла. из те приче сам изнео прегршт сребрног накита и
табакера. знао сам тад да су испод свих слика – сефови,
испод свих тапета – огледала. ето тако, драги моји, ето тако,
поштована господо.


немој да мислиш да је то бескућник
једноставно је изгубио кључеве
па већ четврти месец спава на степеништу
продавнице намештаја

чини се да му није баш удобно
у тој изувијаној пози
али је он у ствари акробата
и тако му је много згодније да спава

одакле ти то да је умро
па шта ако не дише
па шта очекујеш од напредних јогина
који умеју да задрже дах неколико година

или, тачније, скоро заувек


Превела Мирјана Петровић Филиповић

Коментари

Популарни постови са овог блога

Горан Петровић: Изван хербаријума и ботаничких вртова

ТРИДЕСЕТ ПРВА КЊИЖЕВНА КОЛОНИЈА СИЋЕВО

Српски академик Горан Петровић лауреат награде „Рамонда сербика“