Ана Марија Грбић

Ана Марија Грбић 

Ана Марија Грбић рођена је 1987. године у Београду. Тренутно је на трећој година докторских студија из књижевности. До сада је објавила збирке поезије Да, али немој се плашити(2012. година), Венерини и остали брегови (2014. година), Земља 2.0 (2017. година) као и биографију бенда Идоли под називом Идоли и последњи дан (2018. година). Ана Маријина поезија и проза објављивана је и у књиженој периодици (Поља, Повеља, Агон, Кораци...) и превођена и објављена на пољском, мађарском, енглеском и македонском језику.  По њеним збиркама поезије урађена су два краткометажна филма и једна радио драма. Ана Марија је професор креативног писања  у Дому културе Студентски град, аутор емисије Клуб 2 на Радио Београду 2 и уредник за страна издања у издавачкој кући Арете. Живи и ради у Београду.

ФОТОГРАФИЈЕ ЛОШЕ КОМПОЗИЦИЈЕ

ПРВА ФОТОГРАФИЈА. КАШИКА. ВИЉУШКА. НОЖ.

Моја је бака умела да пева. То се пренело на мајку, а на мене баш никако. И бака моје баке је умела да пева само није умела довољно дуго да живи. Кажу, отровали је чајем од кукурека, била је лоша млада, пречесто крварила из носа, премало кувала. Лето хиљадудеветстодеведесетишесто проводим, као и увек, у викендици бб. Ту кућу изградила је осамдесетих моја породица, прилично кљакавих мишића, али снажних и непривлачних карактера. Како ли им је то успело и како су схватили где пролази струја и ко је тај који је имао довољно храбрости да каже ево овде, овде ће бити темељ и тамо лево ће бити дневна соба и у њој ће гости пити шљиву и картати се док и липа не цркне у мраку шпорета. То би вероватно био деда јер он никако није умео да пева али је свакако умео крвнички да заурла и заустави ветар између дневне собе и кухиње, згужва га у кошчатој шаци и остави насред собе тако да нико не сме да га дира. Не умем ја то да објасним али ни певање тада није помагало.

Нешто се слатко пече. На хоклици је посебно плетен грејач за дупе, на грејачу за дупе су моје две ципелице, изнад ципелица две чарапице са сидрима, изнад чарапица два подерана колена, изнад колена нешто што ће тек касније бити битно па све до помало увучене браде: и ја стојим таква, сасвим обична, над собом и мутим шлаг миксером марке Горење. Лето је хиљадудеветстодеведесетишесто, а ја мутим шлаг миксером марке Горење јер се мора имати имати колача, макар и од маргарина и масти, меса, макар пилећег поквареног, супе, макар била од кима. Решеност моје породице да се у свим историјским тренуцима користе кашика, виљушка и нож пратиће ме до краја живота оличена у грубој непрактичности мојој и нежним и јадним осећањима мушкараца углавном нискога раста. Највише сати у детињству сам, заправо, провела над миксером марке Горење и често чула снажно зујање пчела које су још тада знале када ће последњи пут бака развити тесто за ванилице. Каже, докребранебудуширокаидокнеокренешпосудунаопачкеадаништанеиспадне. Тако је говорила, ни не гледа.

Никада нисам окренула ту посуду, чврсто верујући да ће све, уколико само на секунд допустим, кренути наопако, баш ка поду. Под је црвен и готово никада није прљав а зидови су бели, бела је и моја душа и сунце је бело напољу, и избеглице у селу једу бели хлеб наших ујака и Београд је бео и у њему станују моји родитељи. Шлаг је бео док се у њега не слије жуманце, док ребра не постану широка а бака има ситна ребра и висока је колико и кајсија у дворишту. Ја сам висока као струк парадајиза а она никада неће сазнати да сам постала шљива.

Ујак нас фотографише, проба нови апарат који је купио својој девојци из Улциња. Нас две носимо некакву одећу која није битна зато што је и даље у кући и када је обијају, они је сасвим пристојно остављају на миру. Бео је блиц који нам сева преко чела. Бела је и фотографија на којој се једва види њен осмех који помало броји плочице, помало прети да се преокрене у прекор мом победоносном држању миксера. Бео је глас који пева Удаде се Јагодо и бело је сећање на то да је моја бака заиста умела да пева.

(Лажем да није битна одећа, црвени прслук који је носила појели су мољци. То је најмањи прслук на свету за најмања ребра на свету а они гатако малог изгризли. Све сам их побила, орман растурила, мајку ли им јебем.)

ДРУГА ФОТОГРАФИЈА. ТРЕЋИ.

У институту за мајку и дете нема мајке. Она је остала напољу и вероватно пуши неку прејаку цигару увлачећи у себе цело једно београдско јутро са димом и сиренама. Загушљиво је у том лифту и сва деца имају бројеве на леђима. Плач се већ развлачи по поду лифта и меша са пепелом медицинских сестара. Ја не плачем зато што то сада нико не би приметио. После доста дугачких ходника лежем на кревет и бесконачно нежна зелена тканина пада ми преко лица. Никако се не сећам мириса али знам да је био диван и да је избрисао и докторе, и медицинске сестре, и тужно трептаво светло на плафону. Оставио је само мајку у облаку дима из ког извирује јака коврџава коса. Оставио је мајку која једе кремпиту на Бледу, саму и младу.

Пробудио ме је оштар бол у грлу  у институту за мајку и дете у којем нема мајке. Видим, деца и даље цмиздре па им се сливају слине и крв из рупица на лицу. Сестре су фине само према дечацима и јако ситним девојчицама. Ја никако нисам ситна и према мени су фини код куће. Неке мајке долазе и покушавају да смире своју децу. Ја знам где је моја мајка, знам како јој је име и да јој коса од јутарње влаге постане неподношљиво дивља. Ја знам где је моја мајка и да чека да сама прођем кроз ходнике и да ће бити врло поносна што ћу доћи беспрекорно хладна. Ипак, осетим некада и ја да је дошло то време, напуним очи сузама и кажем нешто, можда

Мама, па ти си мене овде заборавила.

И ту нас фотографише тата, њему не знам име, он је само тата. Успео је да је ухвати у ретким тренуцима саосећања које ни она ни ја нисмо цениле. Обрве су јој постале прозрачне па се сва изгубила у небу и ко зна како смо то преживели.

Иначе, ових дана ме јако боле крајници. Испоставило се да су израсли поново,маму им. Она и даље пуши цигаре само слабије као што је и њен бес слабији и силина којом улази у собе нежнија ипостаје мекша кад пожели да по нечему разлије своју душу што стари као море: са дна. Кажем нешто као

Мама

а и тада сам знала да су јој мисли превише близу да би видела нешто више од разблажене и неуверљиве верзије себе, локнастог клупка косе њених превеликих очекивања која јој од тада пуне желудац и које баш никако не уме да испљуне на тепих нашег позајмљеног, старога стана.

ТРЕЋА ФОТОГРАФИЈА. ЖЕНА СА ПРСТИМА ОД КАРАМЕЛЕ.

Ништа од овога се није десило али верујте ми, у предшколском смо имали васпитачицу која је тврдила да јој је један прст нестао у машини за прављење бомбона. Као да ми не знамо да прст не може да постане карамела нити жвака и да се или пришије или баци у клозет. А грозна је била та жена, споља чврста, а унутра љигава, као боранија коју су нам служили за ручак и на коју је она лично стављала штрудлу или кремпиту па си све то заједно морао да поједеш уколико си се жалио или имао негативан однос према кантинској исхрани. Умела је да девојчицама задиже сукњице и да тера дечаке да са њом исмевају њихов доњи веш. Ја не знам, али нису гаћице нешто смешно, то је озбиљна ствар и ако се некада онесвестиш на улици увек морају бити чисте а не да те скину у болници па да буде срамота. А она је тако стално коментарисала. Каже прљавице или види ко да је беба. Свашта каже.  И после је Јелена дошла код мене и плакала, јер људи плачу само када хоће а иначе никако. Рекла је крвари ми рибица па смо отишле у клозет где сам јој рекла да ће све бити у реду зато што ће васпитачици да отпадну сви прсти. После смо отишле до жице која нас је делила од дивног сивила света  па сам је ухватила за руку па сам јој рекла дапогледа у маглу што се над блоком шездесетидва надвила и чекала да је неко са дванаестог спрата пусти кроз своје прозоре. Каже Јелена, а сада се већ смеје, Видела сам јуче пацова оволиког у подруму па сам му дала ону штрудлу, знаш ја то украдем са тањира. Мало смо се смејале што храни пацова штрудлом и онда нас је њен отац усликао , мислио ваљда да смо тако слатке док се држимо за руке. Он је био професионални фотограф и волео је да се уметнички изрази тако да је фотографија врло лоша. Ипак, виде се наше шачице, нарочито Јеленина која је довољно снажна да убије највећег пацова на свету а она опет плаче и крвари из рибице. Јер људи крваре само када неће а иначе никако.

ЧЕТВРТА ФОТОГРАФИЈА. РАЗГОВОРИ.

Стисла бих се уз липу кад год бих плакала. Нисам кртица па да могу и у земљу да се завучем. А руке боле и кора пробија оно мало коже распете од врата до средњег прста.

Тог дана сам страшно слагала, добила шамар, па сам липу грлила и слушала деду мога деде како шуми Моји коњи, где су моји коњи, кашље и кркља крв. Твоји су коњи деда сада у ергелама јашу их синови синова твојих синова који никада говна из штале нису изнели. Где су моји синови? Твоји су синови деда сами у становима, жене су их оставиле, децу им нису родиле. Један свакога јутра пије у Мањежу и познају га по томе што и после десет вињака устаје као господин. А син сина где ми је? Ено, чини се, и даље гледа у прозор кроз који је искочила жена коју је волео, спаковала ствари и побегла на море одакле свакога дана скаче. Ломе се гране и тутњају воде под двориштем. Слушај ме сада добро, ја сам ти остала Светозаре, грлим те само када ми је тешко, имам ових 15 кила меса и костију и читавих десет кила срца, облаче ми хаљинице на туфне , фотографишу ме док грлим дрвеће и правим торте од блата али деда

Ја сам коња видела, узела сам га за узде, погледала у његове бесциљне очи што су постале моје и ти би био сретан када би знао да ћу у будућности многе глупље коње узјахати.

ПЕТА ФОТОГРАФИЈА. ЈАДРАН.

Моје име је такво какво је, зли језици би рекли католичко, и ја сам удбашка унука. Барем са оне битније, мушке стране. Од када је очев отац отишао у пензију и оставио своју капетанску униформу баби на свакодневно усисавање само је слагао лего коцкице. Једном недељно ишли смо у обилазак Робне куће Београд али никада ништа нисмо купили. Раднице су нас познавале па су нас пуштале да се љуљамо на љуљашкама на последњем спрату где је био изложен намештај.Тамо никада није било никога. Поподне би се играли са старим парама. Он каже добио сам џепарац од унуке па је дошао нешто да купи а ја сам радила на трафици. Увек сам му продавала касету Драгане Мирковић што смо је добили на наградној игри преко телевизије. Мени су целога живота говорили да је био строг, да је оца два пута слао у поправни дом и да на послу нико није смео да му се обрати први. То су ваљда ти што су дошли на сахрану, читав један аутобус чикица искрцао се на гробљу. Не знам шта се дешавало на бродовима али ја сам му скакала по леђима, вукла га за ногавице, чупала му косуа он се само смејао и изгледао као да су га целога живота вукли за ногавице и терали да се игра старим парама. Данас војни брод Јадран стоји усидрен у луци Тиват.

Деда је заволео чистоћу и пространост новобеоградског бетона и то што сатима можеш ходати правом линијом. Научио је да је Сава близу и да се негде убија у море којим је Јадран некада пловио. Само понекада, као на овој фотографији, стајао би на тераси осмог спрата свог солитера у запетом положају са погледом који обухвата читав блок зграда као да не разуме или превазилази хиљаде километара копна, заустављајући се негде на првом озбиљнијем таласу мора.

ШЕСТА ФОТОГРАФИЈА. СРАМОТА.

Хана је волела да буде мушко а Милица и једно и друго. Ја сам увек била женско и када смо се бацале у сено оне би се свађале око тога ко ће бити мој муж. Још увек ми се, када мислим о томе, слије један невини млаз низ бутину чист као море око Свете Горе.

Када су нас ухватили било је касно да се зауставимо али не и да нас буде срамота. Била је и света недеља, била је топла и непријатна јулска недеља пуна овог полена од кога ми се данас упале израсли крајници а тада ми је будио удове. Била је жута недеља, повијена као дрво мимозе и у њеном врелом центру није било нимало чудно што ми је Хана муж а њена сестра Милица љубавник, што нам се бар три пута дневно међу ногама расцвета цвет већи и снажнији од сунцокрета поред пута, и није било чудно што смо запоставиле све игре и посветиле се маленим телима што им је пулс куцао где год их такнеш.

Фотографисали су нас три дана након што су нам објаснили да је све то не само чудно већ грозно и нечисто и забранили нам да се виђамо. Али пошто је Хани два дана непрекидно текла крв из носа одлучили су да можемо да се играмо док нас надгледају. И ето, на тој се фотографији играмо. Седимо на трави и Хана ми показује своју торту од блата а левом руком ме држи за чарапицу. Милица је дубоко несретна, она гледа у мој потиљак са мржњом а десном руком стеже сукњицу. То је прва фотографија након што су нам одузели бескрајну слободу што не познаје правила ма каква и на њој и даље пружамо отпор. А сада, не знам, неке од нас чувају своју мушку децу, неке иду на посао, неке пишу и пију превише. Све по правилима, баш како треба.

СЕДМА ФОТОГРАФИЈА. СМРТНИК.

Ништа ми ових одраслих ноћи не смета више од сретних дана детињства. Некада сам умела бутине без пипке неколико кругова а сада само један круг и ни макац даље. Цело моје детињство један је дугачак бели јун искаканог асфалта, изгребаних колена, један минут балавог првог пољупца у улазу стоосамдесетиседам, један је секунд зашивања ране на живо, једна је вечност престанка рада јетре, панкреаса, мозга, нерава и очију тате мога тате.

Тог дана на улици ми је пришла нека жена, питала имаш ли сине двадесет динара за хлеб а ја сам рекла Тето умро ми је деда, па ме је та жена загрлила, па се небо распукло између врхова солитера на танке љуспице истине и моја несносна бол јој је напунила желудац до повраћања. Па ми је дала ову малу фотографију богородице за новчаник и и даље није имала двадесет динара а шта је смрт до те две новчанице које нисам имала у том тренутку и које јој сада никада не  бих  ни дала.

Жена капетана и даље љуби фотографије о којима је било речи, понекада каже Ноћу сањам његово тело како се распада и ја верујем само знам да никада не спава.

ОСМА ФОТОГРАФИЈА. ПРВИ ДОКУМЕНТ.

Док ме дебели Саша слика за прву личну карту, кисели и страшни сок ексера слива ми се низ грло, пали ми десни и полако капље у душник. Заборавила сам да га прогутам са водом и сада, док Саша намешта сталак за фотоапарат, у мени све пржи и пече, вилица ми се стеже а језик се рола у чауру. Помислим да би Саши могла да кажем да идем до тоалета али сам превише изгубљена  да бих пронашла практично решење за ову ситуацију. Дебели не примећује да гужвам дуксерицу и да у мукама покушавам нешто да прогутам, већ је упро у онај сталак који је очигледно негде запео. Следећој муштерији, некој тетки из суседног улаза запео је поглед за моју голу дебелу гузицу која се гужвала испод кратке хаљине и кувала на столици од еко коже. Промешкољила сам се.

Када светло удари у зеницу она се смањи. Сашин блиц удара преко мојих зеница које остају широке и упадљиве као две велике потамнелебрадавице. Трчим у клозет и пијем литре воде, лева половина уста ми је готово цела у афтама и нека пена ми иде на нос. Волим и Сашу, и тетку што се интересује за моју задњицу и баш се себи допадам на тој фотографији. Осим портрета, Саша има полепљене и слике различитих животиња. Каже То су лабудови. Сликао сам их на Дунаву. Каже, Знаш, да би лабуд полетео потребно му је петнаест метара празног простора, много су тешки. Ја изађем испред радње на углу Добрачине и Јованове, у девет изјутра кад сав поштен свет куца предрачуне, станем на раскрсницу и раширим руке. У мојим грудима било је више од петнаест метара празног простора али ни макац. Негде иза мене, пролетео је муж са топлим погачицама од чварака које његова жена воли још од детињства.

ДЕВЕТА ФОТОГРАФИЈА. СВАДБА.

Све ћу преживети тетка само косу да ми не секу, каже Олга баки док магла притиска траву и нас што смо се окупили да спремамо младу. А он хоће да се одма осамимо па ће после да причају ко неки Ашкенази, отишли па се Бога не стиде. Бака ћути и поправља неке траке на венчаници, понекада се сагне јако близу земљи да ми помери шишке из очију. У левом Олгином оку простире се камена пустиња што се хлади мразом десне зенице. Коса јој је увек била отпорна на кишу и јако сунце поморавског округа. Све изгледа као да ће заплакати и небо и Олга, и ја делујем као да ћу заплакати под тутњавом музике док јој прилази нека грозна стара жена са марамом у рукама. Полако, што је још горе било, црни праменови Олгине косе нестају у платну. Овако повијена изгледа као да је оболела од неке тешке болести којој је сама крива зато што се није довољно пазила. Бака поправља час своју, час моју хаљину само да не би морала да погледа нагоре. Јер горе се стишћу руке и лупа се по раменима између којих пројури покоја птица у паници. Горе млитава Олгина шака виси у ваздуху као откинута грана након олује.

Док ме држи у крилу и док фотограф намешта осветљење питам је Тето јеси ли се нешто разболела. И онда нас усликају а на фотографији ме је тета толико јако обгрлила око струка да се види да ћу ускоро почети да плачем а оно око пустињско сасвим се разлило у бару. Па сада умем да узмем ту фотографију и помислим, боже тетка, зашто си лагала да ћеш све преживети, одлучим да је време да се ствари промене, распустим косу и уништим све што тих дана волим.

ДЕСЕТА ФОТОГРАФИЈА. МАЛА УСТА.

Истина је, бака је умела да пева. Извадили су ми крајнике, Јелена је плакала, једино сам дете, имала сам две девојке и јесте, деда је умро на столу, ексер ми је пржио уста и Олга није желела а опет јесте.

Петар ме је јуче сликао за неке новине. Имам тако мала уста да не умем да певам, иза њих сужено грло са деформитетом који удари 0,0003 посто људи (подигнут строп па се све види, срамота), имам и распукао химен и незгодну нарав због које ми се подочњаци надују као мекике. Имам и оштећење мозга па ми се очи пале превише снажно а срце куца као да је крај света и то се види. У десном капку, приметићу, почела је да се скупља прашина од слабог намигивања и превише спавања. Чује се да око мене нема никога и никога не чекам да дође већ да се врати. То се чује у неразумној природи моје косе а све остало ћути, бива нормално као временска прогноза, заравњено као виноград, бледо као водено око скандинавца. И све се осим косе мири, посустаје под чизмом скупих колача и кармина схватајући да ме петар фотографише за неке новине

Ја сам ти остала Светозаре. Јебига. Нико више.