Татјана Јанковић

Татјана Јанковић 

Татјана Јанковић (1973, Крагујевац). По образовању, дипломирани машински инжењер. Ради у Народној библиотеци „Вук Караџић“ у Крагујевцу.

Објавила је збирку кратке прозе Прича Бабиног сина („Филип Вишњић“, Београд, 2008) по којој је на Радио Београду снимљена и емитованарадио-драма. Рукопис збирке прича Данас сам била у нашојкући награђен је 2015. на конкурсу часописа Прича објављивањем у специјалном броју тог часописа. Проширено издање збирке Данас сам била у нашој кући објавила је 2016. Народна библиотека „Вук Караџић“ Крагујевац. Књига је ушла у ужи избор за награду „Стеван Сремац“ за 2016. Почетком 2018. објавила је књигу путописне прозе Присвајање Венеције у издању Народне библиотеке „Вук Караџић“ Крагујевац. Редовно објављује у књижевној периодици и дневним новинама (Поља, Повеља, Књижевни магазин, Квартал, Политика...), као и у електронским часописима.

 Члан је редакције библиотечког листа Крагујевачко читалиште и уредник 2012– 2013, и члан редакције Корака од 2013, на месту главног и одговорног уредника од јуна 2017.

ДАНАС САМ БИЛА У НАШОЈ КУЋИ

                                              

   Врата ми је отворила жена. Док смо ишле према дневном боравку, с препознавањем сам се осмехнула у њена леђа: носила је уске светлоплаве фармерице. Било је лепо срести себе тако спокојну и осветљену изнутра. Лепо и, наравно, болно. 

Ушле смо у дневни боравак. Седео си испред ТВ-а, заваљен у жуту фотељу, с ногама на табуреу - све као прави муж. Када си видео непознато лице, нагло си се придигао. Чинија у твојој левој руци накренула се и отпустила четири пахуљасте кокице на под. Остао си неспретан и у четрдесетим. Било ми је драго због тога. И опет сам се осмехнула.

Све је онако како смо били планирали: огроман акваријум и полице претрпане дисковима и књигама, шарене поњаве на подовима и неонке на високим плафонима.

Нешто си рекао жени. Нисам ухватила речи, али тон ми је био познат: мек, углачан од понављања. Та нежност из твојих уста слила ми се у уво, густа као кап чуваркуће. И исто тако горка.

   Жена је донела из собе мој новчаник који си пронашао на улици. Унутра су били само лична карта и новчаница од двеста динара. Мало смо се нашалили у вези с поштеним налазачима празних новчаника, потом је стигла кафа.

   Жена те је подсетила да послужиш сок и отвориш чоколаду коју сам донела. Направио си онај извињавајући потез раменом. Ништа ми није промакло. Све стрелице које си тако недужно разбацивао около, завршиле су у мојим грудима.

   Чудили сте се што живимо тако близу, а не познајемо се. Вероватно купујемо хлеб у истој продавници, а нисмо се срели све до сада. Невероватно! Онда сте ми испричали, све ускачући једно другом у реч и смејући се, да сте студирали заједно, да сте једно другом прва љубав. Ја сам изненађено подигла обрву, мада знам ту причу, бy хеарт.

   Док сте говорили, моја глава се као испуштен балон одвојила од тела и кренула низ ходник. Завукла се у купатило да обнови распоред ситница, боје миришљавих соли. Отворила је плакаре, завирила у фиоке. Удахнула мирис пешкира. У спаваћој соби, испод кревета нашла је заборављену гужвицу тамно-зелене чипке и засузила. Испунила је својим образом хладно удубљење у твом јастуку. На дну ходника, завирила је у хаотичну радну собу, зашла међу зарезане дрвене оловке, завукла се у оштар угао једне четворке исписане на папиру и ту остала дуго заглављена. Све док се погледом није закачила за пар прљавих чарапа, немарно одложених поред фотеље. Како смо се смејали тим будућим чарапама, будућим размирицама, подигнутој дасци на wц-шољи, тупим бријачима... Све је било ту, чак и везица осушеног чичка на ципелару и мирис лаванде за који си тврдио да је отужан, а ја инсистирала на њему.

   После бесмислених свађа, мирила нас је ова кућа. Бирали смо комаде намештаја у излозима затворених продавница, измишљали реченице које вас двоје управо изговарате док ме испраћате из наше куће.

   Бацам поглед према великом огледалу наспрам улаза у спаваћу собу − прва ствар коју смо унели унутра − изабрао си га за мене онда када сам се свукла пред тобом први пут. Нема мог одраза у њему. Твоја рука је иза жениних леђа док се још једном захваљујем на позиву и враћеном новчанику. Жена се наједном намрштила, па наставила да се осмехује. Знам шта си урадио. Остао си неозбиљан и све остало што сам ти некада пребацивала. Иза врата која су се затворила за мном зачуло се лудаче!, потом кикот који се склупчао у мом грлу.

Моје ноге су кренуле низ улицу, глава је остала у кући да и даље прикупља бол. Толико се разболела од онога што је тамо видела да је све заборавила. Морала сам да је подсетим шта треба да уради како би изашла одатле - кроз врата за која не знаш да постоје.