Марјан Чакаревић

Марјан Чакаревић 

Марјан Чакаревић (1978, Чачак). Дипломирао на катедри за српску и светску књижевност на Филолошком факултету у Београду, где је сада на докторским студијама. Објавио је песничке књиге: Параград (1999), Систем (2011), Језик (2014), Седам речи града (2014) и Ткива (2016). Добитник је награда Мирослав Антић и Бранко Миљковић. Приредио је тематски број часописа Градац посвећен дендизму (2013). Члан је уредништва часописа Поља. Живи у Београду.

ТКИВА

*

Зелено је сећање и врт:

зец грицка румену мркву у зденцу тог шешира,

мађионичар на трен наткрива сцену плаштом свог

тајног језика

и јато дивљих патака распрсне се на све стране...

Шетња ивицом (себе)

хипнагогичка вештина:

нит тог сна бежи,

скрива се,

врлуда кроз врт,

до зелених капија закључаног града:

Зелени су гроздови детињства,

гладни глаголи дечаштва,

увек гладни врапци,

изнад брда циметаста рђа сипила је увис

и обујмљивала позлату неба,

шуштаве боје лета,

гласови у врту,

затрављен путељак кроз леје повртњака води

до пружног насипа и реке,

познати сламнати шешир вири

изнад крхких стабљика младог, белог кукуруза.

Језик је био крт и прозиран,

меко приањао уз свет;

језик је клизио низ свет у тамнозеленим каскадама:

по хрпама зрелог воћа и наслаганих дрва што

уз смех тону у утробе породичних кућа,

низ облице стакленки,

уз тајанствене зденце лонаца који су тихо

кључали на старим шпоретима

испред летњих кухиња,

вртложио се у примамљивим, мемљивим мирисима

наталоженим у подруму,

голицао, лепио се, припијао,

увијао уз још само трен витке ноге

тек удатих сусетки,

вијорио се и нестајао у плавичастом диму изнад куће.

Онај ко је тада загризао зелену, киселкасту јабуку

у сенци старог, вечно зеленог породичног дрвета,

после је трчао и ловио младе змије,

украденом детелином и руменом мрквом

хранио је зечеве,

гађао веверице из ваздушне пушке,

и газио пужеве,

пун поноса на свој нејаки, нејасни бес,

и уклањао доказе за собом

отирући њихов слузав траг о траву:

Зелен је био језик и пргави глаголи дечаштва,

а свет видљив и дохватљив,

врећа за ударање.

Зелен је остао,

тај недохватни вишак,

светионик на пустој обали.

*

Једном је страх био сидро,

пред телевизором,

породично везивно ткиво.

Зелене су питомине Метохије,

блато Славоније, зелена брда Босне.

Шумама су расли бркови

и дуге цеви ницале су по кукурузиштима,

пужји коридори по ободима уобручених градова,

сенке подно вијадукта.

Дечак друкчијег имена и језика

доселио се тада у његову улицу.

Игре су испочетка биле узбудљиве,

али онај ко би почињао да губи,

маказама језика секао је кроз ваздух,

добацивао шиљате лопте,

рекао је да трава припада њима,

младим магарцима,

да ждребац може само длаке да пасе;

нису хтели да га пусте

док не покаже своју мушкост.

Пред вратима је гутао плач

да би мајку,

и њих – своје нове другове,

заштитио од немоћног беса.

Онај ко је гледао са клупе

како је отац дошао по њих,

спаковао четири живота у кофере и картонске кутије

и потоварио их у јектичаву крнтију –

махао му је,

желео је да се подигне та мала рука;

и док се улицом разливао

топао и мекан голубији сумрак –

гутао слане кликере гнева,

тврде и горке кликере стида.