Звонко Карановић

Звонко Карановић 

Звонко Карановић је рођен 1959. у Нишу. Пише поезију и прозу. Објављивао је у свим најзначајнијим књижевним часописима старе и нове земље, као и у многим часописима у иностранству. Песме су му преведене на шеснаест језика. Заступљен је у више домаћих и страних песничких антологија, најзначајније у New European Poets (Graywolf Press, USA, Minnesota, 2008). Добитник је неколико српских награда за поезију, као и неколико међународних књижевних стипедија, између осталих и оне коју додељује „Хајнрих Бел Фондација“, Келн, Немачка, 2011. Објавио је до сада десет збирки поезије, три романа и осам књига у иностранству; шест књига изабраних песама (Хрватска, Украјина, Аустрија, Македонија, УСА, Словенија) и два романа (Украјина). Рад Звонка Карановића реферише на наслеђе литературе Бит генерације, филма и поп културе. У неколико последњих збирки поезије експериментисао је с надреализмом, техником филмске монтаже и формом песме у прози.

Књиге песама: 

Сребрни Сурфер (1991)

Мама меланхолија (1996)

Extravaganza (1997)

Тамна магистрала (2001)

Свлачење (2004)

Blitzkrieg (ранепесме 1980-1985) (2009)

Месечари на излету (песме у прози) (2012, награда„ЛазаКостић“)

Кавези (2013, награда„БиљанаЈовановић“)

Најбоље године наших живота – изабране песме 1991 – 2004 (2014, награда „Кочиће воперо“ и „Кочићева књига“)

Златно доба (2015, награда „Душан Васиљев“) 

Иза запаљене шуме (2018)

Књиге изабраних песама у иностранству:

Тамнама гистрала (Хрватска, 2008) 

Барабаны и струны, магистраль и ночь(Украјина, 2011)

Бурн, бабy, бурн (Аустрија, 2013)

Пепелашка во хромиран ковчег (Македонија, 2014) 

It Was Easy to Set the Snow On Fire (УСА, 2017)

Најбољша лета најиних живљењ (Словенија, 2017)

Објављени романи:

Вишеоднуле (2004) 

Четиризидаи град (2006)

Три сликепобеде (2009).

Романи објављени у иностранству:

Чотиристіни і місто (Украјина, 2009)                                                                                                    Трикартиниперемоги (Украјина, 2016)

Карановић је члан Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра. Живи у Београду.

Статички измењена поезија

Почела сам да читам романе

у којима има и негативних јунака.

Сматрам то својом веома важном

одлуком. Знаком сазревања.

Највише ми сметају лекари

који не воле људе.

Људи који не воле животиње.

Много таквих оставила сам на местима

где више никада нећу да упалим светло.

Тренирала сам у бестежинском стању

да се извијем уназад и препознам

поглед бегунца. Погледе кривца.

Где је нестала брига за друге?

Куда је све то отишло?

Хајде да се не претварамо

како сам ја нормална особа.

Сањала сам како ми Џулијен Асанж

каже да нага изгледам мање дебела

него обучена.

То је био почетак, увод у сате

размишљања о неким важним

претходним догађајима, попут

Христове посете Дилану у хотелској

соби, новембра 1978. у Тускону.

Превише сам крварила за друге,

као и Боб, као и Џулијен,

као и сви они којима је

Господ одредио циљ и повео их,

али не и мене.

Ја сам се прикључила.

Не желим да постанем машина.

Замишљам Боба, Џулијена и себе

као Петра, Павла и Марију.

Као вокални састав.

Као статички измењену поезију.

Чудни дани

  

Били су то дани када су

сечива летела и пробадала кости,

одбијала се од погледа

и скретала тик

пред челом

одувана дахом крилатих бића

која су становала на врху игле,

дани када се свет ускомешао

и свако испод јастука

налазио медаљон

с галебовим пером у њему,

и није му било нимало чудно

када је врабац

који је све време спавао

у његовим устима

проговорио

како слава и новац не долазе у обзир

и да је поверење једина монета,

на шта се он насмејао

тако гласно

да је преплашио

зачаране инжењере

који су с мноштвом патуљака

градили музеј од крова ка темељу,

ходали

по кућама

и учили људе како да на фотографијама

избегну намештени осмех.

Анима (Високе анђеоске сфере)

Светлост је долазила.

Све што смо себи могли да приуштимо

били су смех и духови.

Тајни неразумљиви договори,

снови у вишеструким временским линијама,

пламени реп комете,

све смо то видели и наставили без освртања.

Нисмо постављали питања.

Нисмо се служили иронијом.

Кожа нам је зујала

попут маленог фена за лутке,

електрична, светла.

Живот се одвијао

између два удисаја,

два лепета плућних крила.

Срећа се прикрадала попут глатке,

мишићаве животиње.

Одоздо, из затвореног простора.

Иза запаљене шуме 

Аветињски хотел

иза запаљене шуме,

хотел затворен, напуштен,

окружен угљенисаним стаблима.

Неколико дана пре тога,

у том истом хотелу,

у ресторану на видиковцу,

у ресторану с погледом,

у ресторану за оне

с бољом концентрацијом,

мршава плавокоса жена,

скоро нага,

у свиленом комбинезону,

хода босонога

с краја на крај терасе

и пуши као суманута.

Њена тетовирана другарица

с кратком косом

и лицем прободеним зихернадлама,

покушава да развали закључана

ресторанска врата.

У чизмама

с дебелим ђоном

безуспешно се залеће

у стакло отпорно на ударце,

у стакло отпорно на ватру,

у стакло високе сигурности.

Мршава плавокоса жена

окреће главу од своје другарице

и стаје уз ограду терасе.

Гледа у шуму која гори

и пуши.

На задатку много важнијем

Возиле смо заобилазним

колским путем

каудаљеној светлој тачки,

ка хотелу високо изнад шуме.

Биле смо саме

јер онај кога смо чекале

није дошао.

Биле смо саме,

уморне, неиспаване,

будне непрекидно

три дана и три ноћи.

И журило нам се,

страшно нам се журило.

Са запаљеним цигаретама

међу прстима,

смејале смо се хистерично

и биле на ивици плача.

Зашто није дошао?

Зашто није дошао наш човек?

Без њега биле смо изгубљене,

али веровале смо,

попут јунакиња љубавних

романа које увек добију

тајни знак,

попут песникиња спремних

да до смрти

воле једног човека,

попут жена Андалузије које

завршавају у песмама,

веровале смо,

и ишле даље и даље,

препуштене догађајима.

И када смо се попеле

и најзад стигле у хотел

жалост је већ била проглашена.

Дочекало нас је

окретање глава

и спуштање погледа,

гледања испод ока

и шапутање иза дланова.

Сви су знали шта смо учиниле.

Биле смо кривци, ужасни кривци.

На серпентини

располућеној месечином

прегазиле смо зеца од жада.

На рецепцији људи су се

ћутке одјављивали,

вукли своје крмељиве жене

и уплакану децу, 

вукли своје спаковане кофере,

напуштали хотел усред ноћи.

Седеле смо саме

на великој тераси ресторана.

Мноштво молекула кисеоника

из ваздуха оштрог и чистог

плесало је

с молекулима у нашим

клонулим телима,

заводило их,

успављивало.

Дремале смо

у удобним столицама,

дремале и скоро заспале,

и звук хеликоптера

који се спуштао

на кров хотела

у тренутку учинио се

као сан.

И дошле су три девојчице

у белим хаљиницама,

у пратњи наоружаних

војника и полицајаца,

агената скривених

иза тамних рејбан наочара

и једне жене

с фасциклом у рукама,

у пратњи каква и припада

највишем органу власти,

председништву Већа.

Гледале су нас мирно,

с лицима хладних,

извежбаних професионалаца,

и као да нам дају савете

за куповину

кандираног воћа

или печених бадема,

рекле како је празнина

једини ауторитет,

једино вечна,

и да се морамо суочити с тим. 

Обузела нас је туга,

сребрна и плавичаста,

туга која се увлачи у срце

попут Музике металне машине,

туга која не дозвољава

да удахнеш

јер ћеш се расплакати,

туга као одаслата из другог света.

Тада, баш тада,

требало је да се окренемо

и одемо,

и покушамо да нађемо

нашег човека, 

али на вратима

појавила се жена

с пластичном кесом у рукама,

с кесом у којој се налазила

мртва медуза.

И ми смо остале,

на задатку много важнијем.

Анима (Игле за плетење)

Требало је да будемо храбрији,

имали смо обећања

најмоћнијег непријатеља.

Планирали смо да ућуткамо зечеве

који су седели у плишаним фотељама,

уклонимо их иглама за плетење.

Кришом смо спречавали

преливање лаког сумрака у изговоре,

ноћу подизали оборена стабла с аутопута,

зашивали звезде на небо од станиола.

Вратили смо се у златно доба

и повели рат маказама

против мртвачке метафизике.

Следили упутства.

Три армије чекале су нас у ваздуху.

Имали смо педесетак корака

да своје мисли вратимо у ред.

Анима (Сома)

Пијана брда су ме пратила читавим путем

и небо се котрљало низ стаклену падину

коју су контролисали распомамљени брисачи.

Био сам кривац, тражена особа,

тако се чинило.

Упозоравао сам сове у врховима четинара

на нечујне моторне тестере,

водио музички блог за једног читаоца,

ширио коров на друштвеним мрежама.

Владини службеници лутали су псећим сновима

у потрази за извештајима које сам присвојио и сакрио.

Моји људи су се масовно предавали

заклињући се на честитост и сиромаштво.

Врхови сечива окретали су се ка небу.

Крв је прскала.

Изронио сам уз буку тимпана и чинела у грудима.

Свитало је.Мачка с мртвим врапцем у устима

седела је на њеној страни кревета и чекала.

Анима (Брзи мали сендвичи с руколом и черијем)

  

Имали смо планове да живимо

у љупкој хотелској фантазији

без обзира на балоне напуњене песком

који су се брзо успињали на небо.

Лежали смо у кади и љубили се испод пене.

Изгледало је као да нас ништа не може зауставити

на путу који се скривао у залогајима

брзих малих сендвича с руколом и черијем.

Шума је горела. Оставили смо новчанице

разбацане свуда по соби и искочили кроз прозор

држећи се за руке.

Доле нас нису чекали раширено сигурносно платно,

постављени дебели мадраци, картонске кутије.

Врели ваздух палио је образе.

Направили смо селфи испред запаљеног џипа

и одјурили даље.