Горан Петровић: Изван хербаријума и ботаничких вртова

Можда је најбоље одмах саопштити оно чиме се не поносим. Када се то учини на самом почетку, постоји могућност да се до краја овог слова заборави. Наиме, на вест да ми је додељено признање "Рамонда сербика" - отишао сам на интернет. Постала је то навика свих нас. Мада најчешће макар оно основно знамо, као да нам је потребна потврда "мреже" у којој се све више запетљани све безуспешније копрцамо.

Дејан Стојиљковић уручује награду Рамонда сербика академику Горану Петровићу (фото: Мирослав Лавренчић)

Дакле, отишао сам на интернет, или се то тако каже тек утехе ради - пошто се чини да са интернета више и не одлазимо. И прочитао сам чланак о биљу чије нас је име окупило. Испоставило се, као што сам и претпоставио, све оно што је мање стручно већ сам знао. А оно што припада науци нисам ни упамтио: доба настанка, прецизан опис, царство, дивизија, ред, породица, број хормозома... Било је ту и страних речи, пре свега оних на латинском језику, које су захтевале нову претрагу. Али сам од ње одустао. Ко зна где би ме то одвело. Ко зна колико би то трајало. Нисам био сигуран да имам толико времена, желео сам да напишем слово за ову свечану прилику.

Ипак, некако сам био и задовољан тиме што ми из сећања нису ишчилели име Јосифа Панчића, називи подручја простирања, као и то да је рамонда сербика једна од ретких биљака која и када се сасвим осуши, може да оживи уколико се залије. Готово да сам био поносан. А можда је томе допринело и то што сам пре двадесет и нешто година, онда када није било интернета, или барем не оволико распрострањеног интернета, гостовао у Књижевној колонији Сићево. И једног од тих дана, једног часа, једног трена, и сам сам држао између јагодице палца и кажипрста биљку посебног имена. Онако и оним прстима како се држи оловка. С тим што је она надоле усмерена. А рамонда сербика је била уперена навише, ка небу изнад Сићева. Ако је то важно - ка небу ведром, без облачка.

Истина, мој одлазак на интернет се показао и као користан. Негде пред крај електронског чланка. Наравно да ми је било познато да је реч о енедемској биљци... Међутим, тек на интернету сам сазнао, цитирам: "Колекционарско скупљање за хербарске збирке и ботаничке баште представља један од најзначајнијих фактора угрожавања."

Нисам то очекивао, све друго што подразумевамо под климатским променама не би ме изненадило, била то промена температуре, загађење ваздуха, промена састава земљишта. Тек сам на интернету сазнао да је један од највећих непријатеља ове посебне биљке - човек који жели да је има осушену и испресовану између два листа у свом хербаријуму, или би да је држи затворену у ботаничкој башти, заправо крлетки, без обзира на њену величину. Па колико то има хербаријума и ботаничких башти када прикупљање цвета у ту сврху може да угрози врсту?!

И у том часу сам помислио да би било добро да напишем коју реч о томе. Али и да додам: зар се и са књижевношћу не догађа нешто слично? И она се бесомучно својата за мало другачије хербаријуме и ботаничке баште, за поетичке и политичке правце, за продају и препродају, за сваковрсне интересе, па и за охоло разметање - јер можда није далек дан када ће и писци, попут оваквих и онаквих цветова, бити заденути у ревер каквог скупоценог одела или уметнути у леју неког врта за доконе шетње са псићима.

Чувајмо се оних који би све да сврстају у приватне хербаријуме или разврстају у наводно општенародну крлетку - башту. Писац јесте и треба да остане ендемска врста, да се изразим језиком ботанике.

У случају да сте заборавили почетак овог слова, поновићу: не поносим се што сам прво посетио интернет од свега што постоји на овом великом свету, који пак чини и једна малена рамонда сербика.

(Извор:Вечерње новости: Беседа на уручењу награде Рамонда сербика 2022. године)